ISPOVIJEST UBICE LJUBE ZEMUNCA: Bio mi je idol ali sam ga se i plašio, i kad sam opalio prvi metak…

I pre nego sto je stradao na frankfurtskom pločniku, Ljubomir Magaš je bio “legenda” jugoslovenskog, ali i evropskog podzemlja. Jugosloveni su ga zvali jednostavnije – Ljuba Zemunac.

Ljudi su govorili: umro je onako kako je i živeo! Na ulici, brzo. U utorak, 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu, sreli su se, čini se, ne baš slučajno, dvojica okorelih neprijatelja Ljuba Magaš i Goran Vuković.

Prvi, stariji, iskusniji, verovao je u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao pancir. Imao je 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivačke poteze.

Mlađi, 27-godišnji “pripravnik” bio je istog jutra na sudu zbog nekih provala. Sreli su se na stepeništu. Vuković je nehajno prošao pored Magaša, ali mu je ovaj dobacio: “Skloni se…”

Munjevito je Goran Vuković potegao iz džepa “kolt 38 specijal” i sa dva metka teško ranio u predelu srca svog “kolegu”. Intervencija Magaševih “gorila” je bila besmislena. Prisutni policajci su okružili “atentatora” i sprečili osvetu Ljubinih drugova. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magaš je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vuković je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici.

Ljuba Zemunac       Foto: FacebookLjuba Zemunac Foto: Facebook

Plašim se Ljube, ali ne želim da ga ubijem!

Goran Vuković je bio mladić iz Sarajevske ulice u Beogradu, nadomak železničke stanice. I u Frankfurtu je, kao i svi ostali jugoslovenski batinaši, “radio”, uglavnom, na železničkoj stanici. Poznanici ga opisuju kao zgodnog, visokog, prijatnog mladića koji je patio zbog straha od Ljube Zemunca.

Kao dete je bio dobar đak i poslušan. Ali rano je krenuo stranputicom. Kada je otišao u inostranstvo, divio se pričama o podvizima Magaša. Pokušao je da ga kopira u svemu, ali nije uspeo jer je bio previše sujetan i ponosan, pa je to obožavanje preraslo u netrpeljivost. Imao je običaj da govori: “Plašim se Ljube, ali ne želim da ga ubijem!”

Poslovi kojima se Vuković bavio bili su tuče, otimanja, provale, ucene. Magaš mu je u tom poslu bio suparnik koji je imao dosta jaču i bolje organizovanu družinu od dvadesetak ljudi. Na “njegovoj teritoriji” za Gorana Vukovića nije bilo mesta. Uostalom, Vuković je dugo u SR Nemačkoj ziveo ilegalno. Pobegao je iz Jugoslavije petnaestak godina ranije da ni izbegao izdržavanje kazne od dve i po godine zbog jednog razbojništva. U SR Nemačkoj je živeo bez ikakvih dokumenata. Tek kada se 1984. pojavio na sudu kao oštećeni, njegovi advokati su uspeli da mu “srede” dokumenta. Tom prilikom je čak pokrajina Hesen molila naše vlasti da izdaju neki dokument, da bi imala na osnovu čega da mu izda ličnu kartu i dozvolu za boravak. Tako je Goran Vuković postao preko noći “normalan i lojalan građanin” Zapadne Nemačke, a na sudu svedok i oštećeni.

Vuković: Giška i Ljuba su se stalno pozdravljali preko mene

Po priči samog Gorana Vukovića, ubistvo Ljubomira Magaša je bilo posledica njegovog straha za sopstveni život, ali i njegove pritajene želje za osvetom:

– Niti sam ja došao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem “krunu”, niti me je to uopšte interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: “Došli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti čast!” Pošto je Debeli (Đorđe Božović Giška) izašao iz zatvora, napali su ga pokojni Ranko Rubežić i jos neki da se pobije – za vođstvo – sa Ljubom. Ja sam mu govorio: “Zašto bi ti to radio, kad ste bili dobri u zatvoru. Nemaš nikakvog razloga. Evo, on je tu u Frankfurtu, video sam se s njim.” To ga je smirilo: “Dobro, brate, pozdravi ga!”

– Stalno su se posle pozdravljali preko mene. Znači, nikada ranije tu nije bilo neke zle namere, da bude zavade. Međutim, Ljuba je okupio oko sebe te – kako da ih nazovem – klošare. I to je još kompliment za njih, pošto je Ljuba naivno verovao da je sposoban da i od najsitnijeg lopova napravi najvećeg – pričao je svojevremeno Goran Vuković Majmun.

Goran Vuković MajmunGoran Vuković Majmun
Metak za metak

– Posvađali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: “Vidi, Goran je izmasakrirao! Goran ovo, Goran ono…” Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kući, a posle pet minuta me zove Ljuba: “Šta ti to znači, Gorane, to provociranje!” Njegov zet Sreto Raznjatović, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znači da ja nisam ništa imao protiv tog čoveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana današnjeg nisam saznao zašto su pucali u mene i šta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju – pričao je Vuković.

– Kako sam jednom izašao iz kuće na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namešta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nesto pogodi u leđa. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i počnem da trčim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: “Šta ti je, brate?” Kažem: “Pogođen sam.”

– Došla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapšeni su Vlada Bačar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pušteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: “Šta će ti, brate, da imaš neprijatelje zato što si Ljubin drug.”

– Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se više nismo viđali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili suđeni zbog nekih otimačina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Pušeljić, Slobodan Savić Cane, Šoškic, njih pet-šest. Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe u pola jedanaest, a njima je bio pretres nešto ranije. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, prosto jer se od njega nisam nikada odvajao. Dobro sam znao da će da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na ćošku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: “Šta hoćeš! Šta hoćes, pičko?” Glupo je da krijem i da kazem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: “Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš!” Nisam ga se nimalo bojao: “Misliš da neću da ti se osvetim?” Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio.

Onda su njegovi pritrčali. Mirno sam vratio pištolj u futrolu, uhvatio ženu za ruku i rekao: “Hajde da idemo.” Naleteli smo na policajca, koji je držao neka akta, izvadio je pištolj tek posto su braća Šoškici povikali: “Držite ubicu! Ubica!” Poslušao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dođe patrola. U međuvremenu, Vlajko i ne znam ko jos udarili su dva-tri puta moju ženu. Čak su i mene, vezanog na zemlji, pokušali da udare. Onoga konja Šoškica šutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopšte shvatao šta se desilo i počeo sam da se cerekam.

Suđenje Magašu za napad na Vukovića počelo je tek marta 1986. godine, petnaest meseci posle ranjavanja Vukovića. Na suđenju tužilac je za Magaša tražio kaznu od osam godina zatvora, a za Savića devet godina. Konacno, 30. aprila 1986. izrečene su kazne: zbog pokušaja ubistva Savić je osuđen na dve godine i šest meseci, dok je Magaš oslobođen krivične odgovornosti zbog nedostatka dokaza. Naime, na sudu se kao krunski svedok u korist Magaša pojavio čuveni fudbalski as Fahrudin Jusufi, koji je posvedočio da je Ljuba Zemunac u vreme napada bio u njegovoj blizini.

Pogledajte priču o Goranu Vukoviću Majmunu:

 

Nameštaljka Ota Ledera

Ljubina majka Rosa Ćurčić je poput mnogih Srba javno sumnjala da je ubistvo njenog sina organizovala nemačka država. Jer, Ljubomir Magaš je bio vođa, kako je tvrdio Gerhard Beder, stručnjak za organizovani kriminal, čak “250 razbojnika iz Jugoslavije, koji su delovali u Frankfurtu i okolini. Njega su svi oni morali da slušaju”. Nemci su mislili da ce večnim uklanjanjem Ljube Zemunca ukloniti i jugoslovensko podzemlje iz Nemačke. Njegova majka Rosa Ćurčić o tom sukobu sa Vukovićem, za koji je njen sin strepeo da će biti i koban, kaže:

– Kad je zbog Gorana bio u zatvoru, to se iskomplikovalo, došao je i onaj policajac Oto Leder. Nije on bio običan policajac, već neki glavni za saradnju s američkom CIA. Ja sam bila na tom suđenju. Dvaput je policiji Goran davao izjavu da ne zna ko je pucao u njega. Tek kad je Leder došao u Frankfurt, rekao je da je Ljuba pucao u njega. Sad, taj Ljubin drug kod kojeg sam odsedala, vidim sav usplahiren, ubledeo, kaže meni: tetka Roso, znate li vi ko je taj Leder. Šta me briga, mislim se. Sedi Ljuba pored mene i ja mu pričam šta se u Beogradu govori, da mnogi sarađuju s policijom, da je neki nemački policajac dolazio u Beograd i saslušavao mi zeta. Pa to je ono đubre što sedi iza tebe, kaze. I tako, pričam ja Ljubi o tim glasinama da mnogi njegovi poznanici rade za policiju, ali da za njega ništa nisam čula. Za koga da radim, pita, za to đubre? Otkud znam kad će da me proda, za bilo koga da radim? E, tad mi je rekao: majko, ako mi neko dođe glave, to će biti ovo đubre što sedi iza tebe – pričala je Ljubina majka, koju su iz poštovanja zvali tetka Rosa.

– Kad je bilo Goranu suđenje, išla sam tamo. Nemci su s kerovima bili napolju, jedino kad su Šoškici svedočili, Nemci su uveli pse i u sudnicu. Ni pre ni posle toga. Sad, svi su podvlačili da Ljuba nikad nije imao pištolj, što je bila činjenica. Ali javni tužilac je ustao i rekao: ” Gospodinu Magašu nije ni bio potreban pištolj, jer je imao ubitačnu pesnicu.” I traži za Gorana dve godine i devet meseci. Da sam mogla da urliknem… Samo sam tad progovorila – da je psa ubio, više bi dobio. Gledala sam pištolj iz koga je moj Ljuba ubijen, kutiju sa njegovim stvarima. Kad je bila pauza, prilazi mi prevodilac i kaže da je znao da ću ja doći, ni u snu ne bi prihvatio da prevodi. Poznavao je Ljubu i voleo ga. Ali, tu bedu da si video, kad je ušao i seo za optuženički sto. Pored njega dva advokata. A zamisli moj osećaj… sedi tako na tri metra od mene. Kad smo izlazili, ja sam prošla pored njega, a ništa ne mogu. Ne mogu ni za nos da ga povučem. Oborio je glavu na onaj sto. Vidim sto se sav trese. Njegov advokat odgovori da Goran ne može da sedi i gleda Ljubinu majku. Stalno je ponavljao da je Ljubu ubio iz straha. Iz straha i nista drugo. A sudija, onako mlađi čovek, pita ga zašto nije otišao iz Frankfurta kad ga se toliko bojao? Nisam mogao, reče, da ostavim verenicu. Setila sam se tad šta mi je Ljuba rekao za onog Ledera. I zbog neke proklete puške, bar takvu sam ja verziju čula, kad je Ljuba istukao američkog vojnika iz CIA. E, tad je Leder došao u Frankfurt i rekao da Ljuba pod hitno mora da se likvidira!

O inspektoru Otu Lederu sam Goran Vukovic je jednom prilikom rekao:

– Oto Leder je jedan od najopasnijih policajaca u Nemačkoj, specijalista za Jugoslovene. Taj je Ljubu mrzeo više nego ikoga drugog. Ali, Leder bi sigurno, da sam ja tamo nešto napravio, isto tako i mene jurio, kao Ljubu. On i Ljuba su se gonili više od deset godina. Zato je on i imao pik baš na Ljubu.

Ljuba Zemunac nije pobegao od svoje sudbine. Živeo je sa nasiljem i umro je od nasilja. Vest o njegovoj pogibiji primljena je i u SR Nemačkoj i u Jugoslaviji s olakšanjem. Mnoge ljude u tim zemljama Ljuba Zemunac je “zadužio”, makar batinama. Još kao maloletnik, sa periferije Zemuna, počeo je po beogradskim igrankama i kafanama da se dokazuje. Imao je tada čvrste pesnice i tvrdu glavu. Tukao se u početku radi zabave, a potom zbog navike. Bio je to samo početak jedne “teške” biografije.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*